Utopija. Ikarija. Bimini, vrtovi Hesperida.
Ili Pariz, Kan, Firence, Venecija -
to je sada sve isto za mene, sve jedno,
podjednako daleko - daleko kao Tipereri
za engleskog vojnika u ratu,
ili za Ulisa lutalicu Itaka -
predaleko, nedostižno.
Ali Englezu je njegov blagosloven viski,
a Ulisu čudesni lotosov plod
pružao barem prolazno
slatkog pijanstva zaborava.
Sem toga su i jedan i drugi
bar skitali stalno, brodili, plovili,
a pokatkad bogami i plivali
po raznim burnim basnoslovnim morima -
što je ipak zanimljivo, uzbudljivo, lepo,
kada već čovek ne može da se dokopa
svoje daleke rodne obale.
Ja ne pijem viski,
a nemam ni lotosovog ploda,
i ne skitam, ne lutam pustolovski.
Sedim turobno ovde na jednom mestu
već godinama, sam,
kao Ovidije u sumornim Tomima.
Ipak je Ovidije sedeo bar kraj mora
(- pa makar i "crnog" samo),
dok sam ja i od mora (koje toliko volim!)
udaljen, odvojen.
Odvojen sam i razdvojen, rascepan:
Polovina moga bića (- neverna srećna polovina)
boravi tamo, u daljini,
u svetlim gradovima sunca i moje duše,
na palmama obraslim azurnim obalama
i blistavim ostrvima sna.
Moj odvojeni dvojnik je njihov srećni građanin
i proživljuje sada sam,
pohlepnije i strasnije, ponovo sve ono,
što smo nekad proživeli zajedno, jednodušno -
i nema da mi pošalje niti pesmu,
niti pismo, niti dokonu dopisnicu koju.
Ali katkad, u mukloj noći,
on se iznenada stvori preda mnom,
i seda utvarno na rub moje postelje
kao da smo se tek juče rstali.
Gleda me radoznalo, podrugljivo, sažaljivo,
(a ja ga posmatram zadivljeno i zavidljivo,
jer on se ništa nije promenio- )
i počinje da mi priča raspoloženo
kao neko ko dolazi iz pozorišta
ili sa kakve sjajne vesele gozbe.
I kroz njegova pričanja buji i blešti
žubor fontana od Plas de la Konkorda,
ori se vedri živahni žagor Latinskog kvarta -
odjekuje, pred rađanje martovskog sunca
(od njegovih prvih strela tek što su zaplamteli
zlatni anđeli na vrhu najviših zvonika)
sanjalački klopot gondolijerskih vesala
na još učmalom mlečnastom akvamarinu
kanal granda -
priviđaju se srebrno-beli Lungarni
u zaslepljivom podnevnom sjaju -
ona veičanstvena leja džinovskih palmi
na promenadi u Kanu
opojno provejanoj oporim mirisima
mimoza i mora -
i još toliko čarolija
mediteranskih, hesperidskih...
Zašto mi on to sve priča?
Hoće li da me zabavlja, teši?
Da me mrcvari, muči?
Ili da me samo
uspava ugodno, lepo?
Ne znam -
ali ja ona cele noći
više oka ne zatvaram.
Poezija, GNB Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1996.
Slika Mal du pays autorke Blandine, vinorel (slika slikana vinom)
Vinorel (wijn) on paper
40X60cm
made with Saint Emilion, Dutch Dornfelder, Chardonnay and Bergerac
